Važno je ostati negativan
Brat je dobil kaznu. Tak’ mu i treba. Ni platil parking. Sam’ je skoknul u apoteku staroj susedi. Znate kaj? Puna mi je kapa tih izgovora; sam je skoknul. Na minuticu, pa na četri žmigavca, pa na… ma znate kak’ to već ide. Kaj bi bilo da se svi tak’ ponašaju? Neodgovorno neg’ kak! To vodi prema anarhiji, a kam drugam?
A ne, ne… nemojte mi dolazit s tim da je suseda, žena stara i nemoćna, prikovana za krevet!
Zakaj si nije uplatila neki solidan starački dom? Ima ih valjda negde u nekom paralelnom svemiru, treba sam’ iskeširat sedam somova mesečno i čekat’ koja dva, tri života da dojde na red. Došla bu, to je ziher, u nekom drugom životu. A zakaj za života ni bila dobra i umiljata, pokorna ženica? Oterala je onog svog… onog kaj je navek pijan bil. Pa čak i onog drugog, onog kaj ju je rekreativno mlatil. Jer da nije, danas bi imala i muža, i decu, i unučad i praunučad koja bi se brinula o njoj. I donosila ljekove za tlak iz apoteke.
Ko da meni ovih dana ni tlak na dvestodvajst!
I kaj susedi imaju turati nos tam’ gde im ni mesto? U apoteku iti u ova vremena? Dobro da su ga opandrčili po đepu. Trebali su mu još dve, tri kazne zviznut jer kaj se ima smucat’ okolo? Kaj ne poštuje izolaciju? Niko ne poštuje izolaciju. Svi bi van… vrštiti fotosintezu, valda.
Mogel je lepo kod kuće ostat , u svojoj hiži, u svoja četri zida i ne bi dobil kaznu. Ima on kaj za delat’. Potres nas je zdrmal. Zidovi su popucali. Kvrc, kvrc. Sam tak. Sa krova još uvijek padaju cigle i crepovi. Dimnjak se urušil. Ko’ nam kriv kaj se nismo potrudili oko svoje imovine. Kaj nismo penez imali i kaj nismo ulagali, nismo gradili u skladu sa standardima, nismo koristili kvalitetne i fine, pločaste opeke za pokrivanje krova. Sve se delalo u fušu. I ni se javljalo na natječaje za obnovu fasade. Ko’ nam je kriv kaj nismo spretni i smuljali koje dve, tri, četri, nekretnine. Ili barem kupili neku šikaru, bezvrednu zemlju, koju bi onda neki rođo u općini spretno prenamenil u građevinsko zemljiište? Ko’ nam kriv kaj nemamo poduzetničkog duha, a bome ni rođačkih veza. Ko nam kriv kaj se nismo množili i puštali pipke, uspješno se uhljebili, premrežili, spretno se uspeli na lojtrici. Sad se plače. Nad prolivenim mlekom ne treba plakat, vele. I dobro vele.
Ili moja stara! Dva dana nakon kaj joj se krov urušil i skoro na glavu pal, dobila je ovrhu od 27,03 kuna iz davne dve i trinajste. Brojka se u međuvremenu čudovišno popela na 1.936,76 kunića. Stara se u suzama kune da sve uredno plaća, ali reda mora biti. Što bi bilo da se svi tako odnose prema svojim računima? Neplatiše! Paraziti!
Može li gore? Stara sad jauče i plače, umesto da je plaćala sve na vreme. Iskreno, nisam mislila da joj u danima ovim, išta može odvratiti misli od korone, potpune kataklizme i potencijalnog smaka sveta!
Je, je… iako nas je virus uzbunil, uzbudil, destabiliziral i zaustavil život na gotovo svim levelima, utješno je znati da ipak ni’ sve tak črno. Ni sve stalo. Kazne i ovrhe neuništive su i redovno pristižu, a institucije? Institucije rade svoj posao. Pa kaj to ne slušamo stalno na televiziji? Slušamo, ali ne verujemo.
Možda bumo sad konačno poverovali da je tomu tak’. Rad institucija niš’ ne more zaustavit’. Čak ni smrtnosni COVID-19. Čak ni potres koji nas je dobrano potresel.
Nije li to utješno? Da ne kažem pohvalno? Da postoji neko ko se i u ovim teškim vremenima brine da reda bude. Jer reda biti mora!
A, ne… ne! Čak ni to ni prihvatljivo.
Ljudi nikad zadovoljni.
I navek su im drugi krivi za sve.
U ovim teškim i izazovnim, koronarnim i potresnim vremenima, neki nezadovoljnici idu tak daleko da se po fejsbuku organiziraju u neke grupe. Ili po balkonima (koji se još nisu urušili) lupaju rajnglama i loncima. Bune se glasno. Umjesto obrednog puštanja krvi, traže ostavke čelnih ljudi v našemu gradu. Jesmo li ikad pomislili da smo zapraf strašno nezahvalani kad je reč o ljudima – na strateškim pozicijama? Sami smo ih birali. I to po nekoliko puta. Jel’ nas ko teral? Ak’ me sećanje još služi… mislim da nije. I sam’ mi nemojte reć’ da imate kaj protiv onih hercig vodoskoka, kaj vodicu okolo špricaju!
Zakaj se navek žalimo? Zakaj smo uvek tak negativni? Kruha nad pogačom, to je to. Poglečmo malo i tu koronu, kovid, kak to već zovu oni u stožeru. Malo mi je teško pratiti.. ali dobro. Vele da bu potrajalo, pa bum s vremenom i naučila.
Cela ta priča meni zvuči kak’ neka masonska zavjera. Ili naučna fantastika? Pazite ovo! Dobili smo priliku dosanjati vjekovječni san o neradu, fjaki, lenosti na najjače. Bez presedana.
- Ostani doma!
- Ostari doma!
- Izoliraj se! Ne mrdaj!
Dobro, priznajem… malo je izazovno u ovo doba gledat’ i slušat’ reklame o svinjskim polovicama i krmićima na akciji kad su nam i roštiljanje zabranili, no vrnimo se toplini doma i udobnih fotelja.
I pitanju zakaj bi nam to trebalo tak teško past?
Nama koji smo preživeli i scile i haribde, i ratove, i privatizacije, i režime, i recesije… ma dajte najte! Al’ eto ljudi opet izlaze ko gliste posle kiše. I krše pravila izolacije. Ni im baš po volji spašavat svet u pidžami.
Ispada da nam niš’ ni po volji, da se navek bunimo, gunđamo, grintamo, prosvjedujemo – jednom reči, negativni smo!
Pa naravno da jesmo! I dobro da smo tu karakternu osobinu zbrusili kak dijamant, doveli do savršenstva jer u ovim teškim vremenima, kak god da se zeme, važno je samo jedno. Ostati negativan!